Zašto se zatvaraju oči pred vakufom u dolini rijeke Jadar? Ko je baba Hamza Orlović?

Nana je široko nazubljenim šešljom razčešljavala sestrinu kosu, prebirući je kroz prste u tri jednaka pramena. Lagano je u svak uplitala crvenu , zelenu i žutu  nit vunice te je na kraju sve uplelala u dugu šarenu  pletenicu. Nestrpljivo sam čekala svoj red, zadivljeno gledajući sestrinu kosu.

• Nano , jel’ tebi tvoja mama plela kosu? – upitala sam je znatiželjno.
• A dašta je! – odgovori nana .
• Jedne prilike krenule mi u Konjević Polje. Kad se sve oko kuće namiri i prvi mrazevi krenu udarati zemlju, babo i mater bi se počeli spremati za puta u goste. Tad’ sam bila bilesi ko vas dvje. Mater me obukla u nove dimije i isplela mi pletenicu. Ih moja bila haman do zemlje, natovarili konje i u Konjević Polje kod Ramke, moje tetke. – priča nana i nježno češlja svijetlu, tanku sestrinu kosu.
• A nano jel tamo ima konja? – upitah je.
• Đe? – okrenu se nana, iznenađena pitanjem.
• Pa u tom polju?
• Aaaaa! U Konjević Polju? Ima, kako nejma! Haman svaka kuća ga je imala, za njive i šume. Al’ nije po tom znano Konjević
• Pa po čemu je znano , nano?
• Po tekiji! I to baba Hamze i njegovog mu sina Mustafe!
• De’ nam ispričaj! – nanine oči zasjaše, namjesti se, zamisli i poče.

-Nekada davno u Konjević Polju živio je stari Hamza. Od familije Orlovića. Znane i poštene.  Plaho  star i pametan insan bijo. Plaho.  Niko mu  godine izbro'jo nije , nit su znali kol'ko hi ima. Imanja vel'kog , zemlje u ravnici, odma’ pored zelenog Jadra, gdje se krene za Kušlat i Novu Kasabu. Dokle pogled doseže to je bilo sve od starog Hamze. I njegovog sina Mustafe. Hudu, po tadašnjem vaktu , ko momčića  poslaše  da služi samom sultanu. Vel'ki janičar kažu post'o i ordenja na njedra nared'o.  Kad odslužio svoje , vratiše ga nazad  u Bosnu, kući, posl'e  iha-ha godina  u tuđini . Kažu da je tadan  u Bosni bila   gladna godina.  Kukolj  udario po žitu i kukuruzu te sve sprljio. Seljaci po  kućama više gladni no siti, a još harač car po narodu poveć'o. Dal’ u hrani dal’ dukatima. A ni je'no ni drugo nejmaše.

Ometli se neki Ramovići i Begići  u harambaše te  po  putovima narod strašili, krali a bo'me  i ubijali k'o nije h'ćeo  da da. Po noći se krili u grmlju i šumi , sačekivali trgovce, seljane i vojnike  iz Zvornika te ih pljačkali , tukli i u bjeg tjerali. Niko im nije mo'go doći u kraj. Osili se bili da se u akšamski sat po Konjević Polju a ni dalje ni cuko nije mo'go čuti.

Nekako mrak pao kad se Mustafa na svom konju na putu pojavio. Umoran i snen. Odmora sebi nije tražio već je svojoj kući i babi žurio.  Onako nespremnog na boj,   pred njeg izlećeše one harambaše, ok'oliše se ga  i sa samara saćeraše.  Borio se on sam naspram njih sedam. Sabljom hi sjek'o, jenog po jenog, al haman ga umor svlada pa mu ne bi te sudbe da ih pob'je  sve. Osta  Suljo Ramović. Uhvati se u hoštac sa  Mustafom, mlad, krupan, visok , obori ga  na koljena te   mu ote onu sablju i sa njom   odrubi  mu glavu. – Zastade nana sa pričom , pogleda nas dvije, ušuti i nastavi češljati dugu sestrinu kosu.

• Šta bi onda nano? – uplašeno upitah .
• Vela halve , vela kuvete! Čuj šta? Pa ubili Mustafu! – odgovori nana, nasmija se i nastavi.

-Otkotrljala se glava daleko. Skin'o  Suljo,  Mustafi turban sa glave, pretumb'o mu   džepove, uz'o zlatnike, dukate i ordenje, te nogama stjer'o  mrtva  tijela svojih kompanjona  u jarak.  Opaso se sabljom, metno turban na svoju glavu, džepova punih dukata kren'o ka Kasabi kod svojte svoje. Nit je stig'o do njih nit mu kosti našli. Nesto Suljo k'o u zemlju da je prop'o.    Ostala Mustafina glava i tijelo da onom raskrižju da leže. Naka magla pala na put ,mjesec zarudio ko nikad do tad,  Mustafa se  diže na noge, uze onu svoju glavu u ruke , metnu je sebi pod pazuh i putem onim krenu. korač'o on polahko, nogu pred nogu.  Kažu da ga je viđelo pola Konjević Polja kako pod mjesečinom kroz maglu gazi  sve  do očeve kuće . Bezglav.  Razbudilo ih njištanje njegova dorata. Pratio ga sve u korak. U samu zoru pade Mustafa blizu očeve kuće,  glave u rukama. Stari Hamza je vrisk'o da se do Vlasenice čulo.

Sjutradan pred Hamzinom kućom sablja, turban i dukati od sina mu osvanuli. On od tijeh dukata i  na tom mjestu đe’  mu sin pade, tekiju sagradi. Gradio je i dan i noć. Sa Mejdana, pored Jadra , mahsuz mu zelen kamen  dovlačili, a on sam ga sam red'o i suzama svojim zaljev'o. Napraviše tekiju, konačište i česmu ispred.  Hamza kad je završio gradnju, priđe česmi , napi se hladne vode i  na mjestu umrje.  Ostavio  on  u  amanet svim  Orlovićima  da svakog putnika –  namjernika, hudog i gladnog,  moraju napojiti , nahraniti te mu konoćište dati. Da se od puta odmori i krene dalje kud  je koji  i   naumio. Od tog vakta pa do sada ne pamti se da  je ne'ko nekog na onom putu nap'o i opljačk'o . Što nestane u selu tokom noći, to se zorom pred tekijom nalašlo. Pričalo se da  su neki  viđeli bezglavog vojnika na crnom doratu kako  jaše putom, kano da čuva stražu .

• Takav je bio Hamza , đeco moja.  Sina živog viđeo nije,  al’ mu je iz ljubavi tekiju podigo i česmu ispred nje. Čak su sa Kušlata maksuz s'lazili , te vode da se napiju. Plaho zdrava bila. – ušuti nana, sveza pletenicu tankom gumicom te pomilova sestru po glavi.
• A šta je bilo sa tim đedom, nano! – upitasmo sestra i ja u isti glas.
• Eeeeee, vidiš, seljani biše zahvalni,  te svom Hamzi i Mustafi napraviše turba jednom pored drugog. Velika turbeta  od b'jelog kamena, istog onog što Kulu našu napraviše. Dolazio majstor iz Carigrada, maksuz radove da nadgleda i pazi.  Et’ kakav ti je bio baba Hamza i njegov sin Mustafa.

Nana nas pogleda  raspredajući duge niti vunice. Posloži ih u gomilice te sveza gumicom. Ustade uz težak uzdah  i nestade na verandi. Niz naša leđa su se spuštale duge, šarene pletenice, išarane čarobnim nitima poput naninih priča.

Izvor: izananinihdimija.wordpress.com